Da li je do sitnih detalja razrađen plan i struktuirana organizacija bitnija od spontanosti u današnje vreme? Da li je doslednost planu, prednost ili mana? Uigrana rutina, kalendar popunjen obavezama i efikasna egzekucija, da li je to ono čemu svaki roditelj stremi? To su jedna od nebrojenih pitanja vezana za svakodnevnicu, koju je ipak teško tačno predvideti, a kamoli do detalja isplanirati.
Da li prosto samo sa oportunizmom ići kroz radnu nedelju i spontano provoditi vikende sa porodicom i najdražima? A fleksibilnost, prazan kalendar, šta to znači, da ne umemo ili nećemo da se organizujemo? Ili nam je to možda samo odbrambeni mehanizam da preživimo dinamiku koja nam se nameće i od koje se nije lako osloboditi? Svako za sebe zna odgovor.
Roditelji, izvršni asistenti želja, planova i obaveza svoje dece. Dečiji školski raspored, treninzi, kursevi, rođendani, vreme za domaće zadatke i učenje, raspusti, roditeljski, termin za vratiti knjige u biblioteku… Sve treba da se uglavi u raspored koji sve više liči na neki izvršni algoritam koji je neko za nas već napisao, a na nama je da ga što efikasnije izvršimo. I ko je taj neko? Ko odlučuje šta se mora, treba ili bilo bi lepo da se uradi? Mi. Ja. Ti i ja, mi smo ti koji biraju šta je bitno, šta je hitno, a šta može da se odloži. I ono možda najbitnije, šta je zapravo to, za šta u datom momentu trebamo reći NE. Lakše reći nego uraditi, a pre svega, prvo treba ova pitanja postaviti, pa tek onda razmisliti kako to sprovesti u delo.
Svaki bag koji blokira taj negde zapisani algoritam stopira nas bar na kratko, da se zapitamo, koji mi to problem pokušavamo da rešimo, i zašto. A da li se zaista zaustavimo ili u panici pokušavamo da taj bag brže, bolje ispravimo, u uverenju da je cilj rešiti bag i nastaviti dalje, a ne stati i razmisliti, zašto se bag desio i šta mi tu zapravo imamo da naučimo. Ali naša potreba da izvšimo algoritam, podiže tenziju, i ne ostavlja prostora za razmišljanje. Nego juriš u još veći stres. Prilagođavanje promenama, znači samo sve još više stisnuti u kalendar, izržati tu nepredviđenu situaciju, i nadati se da će sutra biti sve po planu.
Imati plan, to je samo ideja kada i kako nešto želimo da se desi, a gotovo nikad nije baš sve po planu. Ili kasni, ili porani, ili nije u formi i obliku kako smo mi to zamislili. Šta više, sve što nije po planu, nije obavezno i loše. Nekada je to neka bolja verzija onoga što smo želeli, a da nismo ni znali da nam baš to tako treba.
Planiranje predstavlja odgovornost ali i veru da je nešto vredno tog plana. To je ono uzbuđenje pomešano sa stresom, npr. pred organizaciju dečijeg rođendana. Znate zašto i za koga to radite. Mesecima unapred se vode mnogobrojne diskusije oko mesta i teme rođendana, vrste torte, dekoracije, broja dece, slanja pozivnica, koordinacije sa svakim roditeljem, odgovornost za vreme žurke itd. … I svake godine ste srećni kad to prođe 🙂 Kratki apero za sve roditelje po završetku žurke, zaslužen! Ipak, da li sve to mora, i šta može da se i preskoči, da li je bitniji kvalitet ili kvantitet? To su ta pitanja, koja treba postaviti na početku, a kroz odgovore skrojiti događaj u skladu sa željama, prioritetima i mogućnostima. Samo tada, dajemo sebi šansu, da uživamo u procesu, a ne samo u krajnjem cilju.
Ipak, prihvatiti da ne možemo baš sve predvideti i da ne možemo kontrolisati okolnosti, je možda i najvredniji deo plana. Ono što možemo, jeste da s vremena na vreme kratko zastanemo, duboko udahnemo, i podsetimo se, šta nam je to bitno i čemu smo zahvalni. Dajmo sebi prostora da odlučimo gde ulažemo sebe, svoje vreme i energiju. A sve neplanske situacije, neka ih, hajde da vidimo kuda nas mogu odvesti. Jer, život je čudo. A dečiji rođendani, ahhh, bunar želja i planova.
