Zato što sve što treba da se zna, nauči se u vrtiću. Osnovna higijena, red, strpljenje, deljenje, timski rad, čekanje na svoj red, asertivnost, prepoznavanje emocija, empatija, drugarstvo.
Zato što deca ne gledaju svet našim očima, oni maštaju. Zato što je dovoljno da im daš štap i dok ti ne kažu, ti ne znaš da li je to čarobni štapić, varjača za ručak ili mač. Oni u svakodnevnim stvarima koje mi uzimamo zdravo za gotovo i prolazimo pored njih svaki dan, vide neopisivu lepotu i grade nama nepoznate svetove kojima mi više ne pripadamo, osim ako nismo uspeli malo onog deteta-istraživača ipak da sačuvamo u sebi.
Zato što je neprocenjivo biti okružen tom silinom još neobuzdanih emocija. To radovanje danu, samo zato što je novi dan, bez ikakvog drugog povoda. Što se igračka voli i pazi kao da nijedne druge u tom trenutku više nema. Kad na kraju radnog dana deca viču kako se nisu dovoljno igrali, jer igre nikad dosta. Pa sve do tog čvrstog NEĆU koje se mora prekoriti jer to nije lep način komunikacije, ali se svi negde skriveno radujemo što je dete otkrilo da može ispitivati naše granice.
Zato što je silina nekih rečenica toliko jaka da se to ne može izmeriti.
Ti to možeš.
Nisi uspeo JOŠ, ali uspećeš.
Bravo.
Savršen si baš takav.
Ali se, nažalost, izostanak tih rečenica može izmeriti u odraslom dobu…
Mislim da imam najodgovorniji i najbolji posao na svetu zato što se 90% posto mozga i veliki deo ličnosti razvije do sedme godine, a ja sam deo tog rasta.
Zato što je deci jedini posao da se igraju, a kroz igru se najbolje uči. Da bi se nešto usvojilo, ljudima treba ponoviti oko 400 puta, a kroz igru je dovoljno nekoliko puta i to ostaje za čitav život. Smatram da je do umešnosti nas velikih da osmislimo deci prilagođene aktivnosti u kojima nisu ni primetili da uče, a najponosnija sam kad se sve završi, a oni žele još.
Zato što deca do sedme godine dokazano mogu da nauče i do četiri strana jezika bez ikakve muke.
Zato što je dečiji mozak kao sunđer, a u deci leže mali radoznali istraživač i pronalazač kojima samo treba dati inspirativno okruženje, a ostalo je u njihovoj prirodi.
Zato što u decu treba verovati i treba od njih učiti. Zato što su deca bića čistih emocija sa naočarima u bojama duge koji još u sitnicama vide lepotu, i stimulišu nas da zaboravimo svoje sebičluke i da osmislimo neko bolje sutra za njih.
Zato što neki kažu da izaberem posao u kom ću biti okružena odraslima, ali ja baš NEĆU.
